Кад у руке узмем мекан, миришљав веш и у њега уроним лице склопљених очију, све се у трену испуни милином, а ја се вратим неколико година уназад.

У оку тад нежне, већ смежуране руке. Трепере и лете око мене. Те руке хоће у љубави да збрину, у љубави да помилују, у љубави да удовоље. Оне миришу на штрудлу, миришу на најукуснија јела и миришу на чист веш.

У оку ми Она како пажљиво и предано сортира наше немарно разбацане ствари. Шепури се и ужива што је њен веш бео као алпски снег. Најбељи у комшилуку; најбељи у универзуму. Шепури се и веш. На штрику уштиркане крагне, искуване крпе и дечије ствари у које је уткана нада, жеље и мисли, да нас као каква амајлија чува кад нисмо покрај ње.

Гледам је како пегла. Неуморно глача, јер је љубав гони. Плешу Она и пегла. Савршене фалтице, рукави без линијице, кошуље без борице. То је магични плес да будемо лепи, тамо негде, кад нисмо крај ње.

Тако је предано она бринула о нама. Она и њене најлепше смежуране руке. Тако је посебна љубав једне баке.

Ја данас тежим хитрости тих руку. Предано вежбам да се и мој веш забели истом силином. Да све линијице и набори нестану с лица земље. Њену величину поновити не могу, али могу да Вас вратим у топлину детињства. Могу да учиним да чист веш постане чист времеплов! Баш због тога и јесмо ту за Вас.

До скорог писања,
Ваш Штирк